Publika nije uvek u pravu! Na našem petom nastupu sa mega-zvezdom Nikolajem Luganskim, sviramo Klavirski koncert br. 1 Johanesa Bramsa. Ovo veliko delo koje je kompozitor pisao skoro pet godina, imalo je niz neuspešnih premijera, a slušaoci su komentarisali da sadrži “najgore disonance i najneprijatnije zvuke”. Koncertu je trebalo više od 20 godina da prevaziđe svoju lošu reputaciju, a danas je stalni deo koncertnih repertoara.
Ne računa se – ovim rečima je Brukner precrtao i otpisao Simfoniju u de-molu kada je došlo vreme da popiše sva svoja dela. Grubi komentari jednog dirigenta navodno su bili razlog za ovu odluku, koja je imala dalekosežne posledice – Nultoj simfoniji trebalo je više od pola veka da bude objavljena, i prvi put izvedena. Da ova kompozicija itekako zavređuje pažnju, pokazujemo predvođeni Stanislavom Kočanovskim.
Klavirski koncerti Johanesa Bramsa (1833-1897) predstavljaju jedan od vrhunaca klavirske literature i večiti izazov za pijaniste, ne samo po svojoj obimnosti, već i po izrazitim tehničkim i muzičkim zahtevima. Koncert za klavir i orkestar br. 1 delo je mladog, dvadesetogodišnjeg Bramsa, pa i pored te činjenice predstavlja delo izuzetne snage i zrelosti. Koncert je prvobitno bio zamišljen kao sonata za dva klavira, a nešto kasnije ga je kompozitor namenio orkestru u formi simfonije, čiji je prvi stav čak kompletno orkestrirao. Podsticaj za komponovanje Brams je pronašao u tragičnoj sudbini bliskog prijatelja Roberta Šumana, posle čije smrti se zbližio sa njegovom suprugom Klarom. Inspirisan zvucima Betovenove Devete simfonije koju je prvi put čuo, kompozitor je 1856. napisao monumentalno delo, velike dramske snage u kojem su na maestralan način izjednačene uloge soliste i orkestra, te je s razlogom često nazivano simfonijom sa obligatnim klavirom.
Forma prvog stava je strogi sonatni oblik, bez obzira na grupe tema koje su kasnije postale Bramsov zaštitni znak. Monumentalni orkestarski zvuk na početku stava suprotstavljen je delikatnom klavirskom zvuku. Drugi stav je inspirisan nežnim osećanjima prema porodici Šuman (prema mišljenjima nekih autora smatran je rekvijemom za Roberta Šumana), čije se arabeske pretvaraju u solističku kadencu posle koje sledi orkestarska koda. Finale u formi ronda donosi razradu tri teme po ugledu na finale Betovenovog Trećeg klavirskog koncerta i pruža prostor solisti za virtuozitet. Solistička kadenca u Bahovom stilu vodi do orkestarskog završetka u durskom tonalitetu.
Očaran grandioznim Betovenovim simfonijama, Anton Brukner (1824-1896) do svojih zrelih godina nije komponovao dela tog žanra. Do tada je bio poznat u bečkim muzičkim krugovima kao solidan orguljaš i kompozitor monumentalnih misa. Prva Bruknerova simfonijska ostvarenja doživela su fijasko, a nezadovoljstvo publike i kritičara dovelo je do lične nesigurnosti, koja je rezultirala stalnim prepravkama ili skraćenjima dela.
Nakon premijere Prve simfonije 1868. godine, Brukner je proveo devet meseci radeći na simfonijskom delu. U nadi da će biti izvedeno na nekom od koncerata Bečke filharmonije, dao ga je njihovom dirigentu Otu Desofu, koji je nakon proučene partiture pitao kompozitora „Gde je prva tema?“ Razočarani kompozitor je delo odložio, potpuno odustavši od daljih namera da se delo izvede. Na naslovnoj strani partiture je dopisao „anulirano“ uz znak Ø, što je kasnije (pogrešno) protumačeno kao broj nula.
Simfonija u de-molu, Nulta doživela je svoju premijeru 28 godina nakon kompozitorove smrti, 1924. godine Klosternojburgu, pod upravom Franca Mojsla. Iako je tako dugo vremena bila zaboravljena, i nakon toga je trebalo da prođe nekoliko decenija da bi konačno našla svoje mesto na simfonijskom repertoaru. Njen stil jasno ukazuje na visoke domete koje su desegla Bruknerova kasnija dela, naročito u Simfoniji br. 3 koja je napisana u istom tonalitetu.
Početni ostinato prvog i najdužeg stava koji suštinski menja prvu temu, pokazuje sličnost sa istim postupkom koji je kompozitor upotrebio na početku Prve simfonije. Lagani stav je napisan sa tipičnim Bruknerovim darom za lirske melodije uz tretman limenih instrumenata tipičan za Vagnerov stil kojim je bio inspirisan. Početna tema skerca predstavlja reminiscenciju motiva „Manhajmske rakete“, tipičnog za period pretklasike. Finale, jedno od najkraćih u kompozitorovom simfonijskom opusu, započinje potpuno nestandardno laganim uvodom i inicira kontrapunktsko majstorstvo koje će se videti u Petoj simfoniji. Podstaknut Betovenovim uticajem, završni tonalitet simfonije je istoimeni durski.
Danica Maksimović
